Trninic Info logo
Početna > Biblioteka > Старозавјетни катехизис > Књига изласка > Прелазак преко Црвеног мора 1. дио
Старозавјетни катехизис
Књига изласка

"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."

----------------------------------------------

"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.

Ово су изванредне емисије, поучне, али и више, често веома надахњујуће. Начин објашњавања догађаја је једноставан, директан и близак нашем данашњем животу, и запањујуће открива до које мјере и детаља се и нама данас једноставно понављају исте ствари, ситуације, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена. Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова. Стари Завјет, који се често помиње као штиво тешко, са нејасним или тешко прихватљивим порукама, овде снажно оживљава за нас и показује нам своју савременост и блискост нашем личном животу.

У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају догађаје Старог Завјета и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.

----------------------------------------------

"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.

Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.

Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.

Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.

То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.

Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.

Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.

Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.

Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.

Прошири

Прелазак преко Црвеног мора 1. дио

сачувај
15.1 Mb 16:37 min.
"...Фараонов страх пред Господом био је само привременога карактера, док је трајало оно велико страдање египатских првенаца и док ни сам није знао хоће ли и он страдати те ноћи. Зато је онако повикао Јеврејима: "Излазите брзо из моје земље јер сви изгибосмо".
Али убрзо, наново је прорадила властодржачка рачуница код њега и његове свите: "Шта учинисмо? Пустисмо Јевреје, изгубисмо најамнике и радну снагу." Зато се брзо организоваше и кренуше у потјеру за њима.
Након привременога страха и покоравања Господу, Египћани су се понијели овоземаљском логиком, оном богоборачком мишљу која не рачуна ни на Божије присуство макар било и тако очигледно као у случају чуда и покора које је Господ пустио на Египат.
Поред тога, у фараону видимо диван примјер нашега понашања, истовјетне логике која свкога од нас води добрим дјелима наших живота. Углавном смо спремни на молитву и службу Богу када се угрозе неке наше замисли и планови, здравље или живот, каријера нас или некога од наших. Умјесто да служимо Богу стално, као што Бог непрекидно служи нама, од јутра до мрака, од рођења до смрти, при сваком тренутку нашега живота брине о нама, и по смрти у његовим смо рукама, дакле умјесто да узвраћамо истом мјером или бар приближно, ми се Бога сјетимо у болестима, невољама и мукама, у оним моментима уствари, када нас Бог подсјећа да му се већ дуго и од срца нијесмо јавили.
Овде још запажамо и слабу вјеру код Јевреја који исто тако видећи већ многа чуда избављења учињена у њихово име, нијесу у себи изградили довољну мјеру повјерења у Бога, уздања у Њега, него чим су угледали фараонову војску, поколебаше се и протествоваше Мојсеју бунећи се што су уопште излазили из Египта. Ту видимо да је њихова логика блиска фараоновој: она се не обазире много на Господа и жали за пређашњим стањем и робовањем у Мисиру.